Za neki dan, za dva dana, tačnije, pre tačno godinu dana, objavila sam prvi tekst na ovom blogu. Najavila sam ga kao beleške iz života i ordinacije. Sada, godinu dana kasnije, gledam spisak svojih pratilaca i jako sam ponosna na ovo što smo zajedno napravili jer rodjendan čine slavljenik i zvanice, jedno bez drugog ne može… ponosna sam na sebe i sve predivne zene i muškarce koji su ovde, sa svih strana, različitih godina, stilova života, različite vere.
Zavirim, ponekad, u vaše živote, pogledam slike vaših najdražih, vaših ljubimaca, vaših gradova, stvari koje vas inspirišu…Ima vas odasvud: iz Tuzle, Zagreba, Podgorice, Brčkog, Kruševca, Koprivice, Sarajeva, Zrenjanina, Mostara…Ima devojaka, žena, muškaraca. Srećna sam kad se ovde nalazimo iz različitih priča, kad na taj kratak tren, koliko traje poseta ovom blogu, napustite svoju realnost i dodjete ovde da se podsetite onog što znate ali zaboravite povremeno – da su svi ljudi pod kožom krvavi, da imaju iste strahove i želje, da „nije život polje preći“, da svi prolazimo kroz neke neizbežne inicijacije, da svi poznajemo i strah, i ljubav, i razočarenje, i gubitak…neki od nas imaju i ekstremnija iskustva. Čvrsto verujem da su se samo karte tako, slučajno, posložile da je olovka kod mene a tekst kod vas jer ako ste ovde meni to znači da zajedno pišemo svaki red.
Srećna nam godišnjica!
Voli vas Tanja
Ostavite odgovor