Pokušavam godinama da naučim svog psa da stane na komandu „stani“ koja bi mu, kad se previše udalji od mene, mogla spasiti život jer može da izleti na ulicu, podleti pod auto. I on, koji je inače neposlušan, staje na komandu ali samo kada je izrečena iz stomaka, a to je kada vidim neposrednu opasnost, kada auto ide na njega…i kada tada povičem da stane, kada povičem tako snažno da stanu svi psi u okolini, samo tada on staje iako inače ne staje ma koliko ja vikala za njim – takav je pas, svojeglav, neposlušan…staće, ali samo ako prepozna ultimatum, neopozivu naredbu… neće ako se ja samo ponašam kao da je tako, ako imitiram… staće samo ako u mom glasu prepozna čvrstinu proisteklu iz užasa šta bi mu se moglo desiti…to ne mogu glumiti jer zna da razlikuje kada je to imperativ a kada je samo pokušaj da to bude. Prepoznaje energiju.
…kada u životu nešto odlučimo, ali istinski, iz dubine duše, ma kako realizacija bila nemoguća ali mi prelomimo i krenemo da preuzimamo akcije koje vode cilju koji izgleda nedostižan – nebo se pokrene da nam pomogne…ali odluka mora biti neopoziva, donesena iz stomaka, ona koja nema ni najmanju primesu sumnje.
Ona koja nije “pokušaću“ nego „ moram“…bez premišljanja.
Kao skok s litice ali kada, jednostavno, znate da morate poleteti a ne pasti…kad nema sumnje, kad nema nazad.
Ostavite odgovor