Depresivni ljudi mogu dugo da pričaju o tome šta osećaju, šta su izgubili ili šta nikad nisu imali a nedostaje im i u stanju su da traže pomoć.
Kada ih boli neki deo tela ili neki organ, ljudi mogu da pričaju o svom bolu, detaljno, odakle dolazi i kako se širi, šta ga izaziva i šta olakšava , kada je počelo da ih boli i sve što smatraju da je od koristi da kažu da bi im bila pružena najbolja moguća pomoć.
Ljudima je lakše kada dele svoju muku, to je u ljudskoj prirodi – da se u nevolji približavaju jedni drugima i zbijaju jedni uz druge… stara navika iz vremena kada smo živeli u plemenskim zajednicama.
Ali, kada trpe najveći fizički bol ljudi ne mogu da ga opišu, ne mogu da govore i lekari to znaju… dok god pričaju u detalje, živopisno,  šta ih i gde boli,  zna se da bol nije mnogo jak jer čovek može da organizuje misao i rečenicu… kad ne može da priča i samo jauče ili se, čak, onesvesti, znaju da je bol neizdrživ… Isto tako, u velikoj duševnoj boli ljudi zaneme, povuku se i najopasnije je kada prestanu da pričaju jer to znači da ne očekuju da im se može pomoći, da su izgubili nadu i da su oko sebe postavili zidove… otišli su negde, duboko u sebe, makar i bili fizički prisutni, gde niko ne može da dopre.
Posle velike traume, velikog šoka – ljudi, deca zaneme, zalede se, izgledaju ravnodušno, kao da se ništa ne dogadja, kao da im se nikada u životu ništa nije desilo, kao da ne osećaju i nikad nisu osećali, izgledaju kao emocionalne statue, umrtvljeni… kad je bol  prevelik ljudi se isključe i odu negde u neki svet u kom bola nema… ostanu fizički tu ali nedostupni… ponekad odluče da ni fizički ne budu tu…
Opasno je kod velikog bola što on neiskusnom oku liči na mali bol ili odsustvo bola i zato je mnogo lakše lečiti one koje mnogo boli, koje vidljivo boli jer su priznavši bol, fokusirajući se na njega zapravo okrenuti spolja, ka ljudima, ka onima od kojih očekuju pomoć… ovi drugi su odustali od sebe, od pomoći, od okretanja spolja jer je nekad nešto spolja učinilo da spoljašnji svet postane opasno mesto iz koga treba pobeći.

Gubitak nade je jedna od najgorih stvari koje čoveku mogu da se dese i  ravnodušnost prema životu je osećanje koje ostaje utisnuto u svakoj ćeliji… kao trajni žig, kao potpis zabeležen u krvotoku, kao fizički dokaz o gubitku vere koji se nikada ne zaboravlja, ako se i prevazidje.