Piše Dr sc med Tatjana Milenković, spec.kliničke psihologije i sudski veštak
heroji su žrtve koje su odlučile da prestanu to da budu
tanjinblog.com
Ponekad su ljudi samo strašno usamljeni
tanjinblog.com
Gubljenje daha, odsecanje nogu i slična urgentna stanja
tanjinblog.com
Zašto popravljamo pokvarene ljude
tanjinblog.com tanjinblog.com
stavi karmin, sipaj piće i saberi se
tanjinblog.com
zašto uvek završim sa istim tipom
tanjinblog.com
ona o tome da su dobar i budala u rodu
tanjinblog.com tanjinblog.com
da li je u redu očekivati da je nešto što izgleda kao paradajz zapravo krastavac
tanjinblog.com
14,402
TanjinBlog
Neki od ljudi koje srećem, njihovi teški životi i sudbine, zaliče ni ponekad na surov eksperiment nevidljivog naučnika sa ciljem da istraži koliko živ čovek može da izdrži, a da preživi… koliko udaraca da primi, a da ne padne na pod bez snage da se podigne,, kao bokser u ringu posle nokauta kada gubi svest… oduzmi čoveku roditelje dok je dete, pošalji mi silovatelja u desetoj godini, pa mu daj partnera alkoholičara, pa mu razboli dete, pa razboli njega, pa mu oduzmi prihode, pa gledaj kako će… teško će, neki nikako… i podsete me tako neki ljudi na leptira kome deca iz obesti kidaju nožicu po nožicu, pa krila…takvu sam jednu ženu srela ovih dana… i ma kako to brutalno izgledalo, istina je da niko neće doći da je spase, ni nju, ni nas… i možemo se moliti nebesima i očekivati od ljudi pomoć, i možemo se nadati čudu al nije čudo nešto na čemu treba zasnivati život i čekati čudo dvadeset godina… niko nije došao ako je toliko kasnio… i neće biti neba, i neće biti ljudi, samo tišina… i olakšaće bogomolje, ali neće same po sebi pomoći… i vapiće čovek “zašto sam sam” i plakaće kao dete ostavljeno u kolevci u praznom stanu i niko neće doći jer nikoga nema… i ne možemo čoveku dati ništa što je izgubio, možemo mu samo pomoći da živi sa tim, da ojača, da pronadje resurse u sebi da preživi, da ustane kad je na podu… jer mora… jer može da leži dan, i dva, i pet, ali mora da ustane, živ ne može pod zemlju… jer tražiće telo svoje, i ljudi će tražiti od njega svoje, i država će tražiti , a on će morati da odgovori… i ništa nije tačnije od onoga da ne treba gladnom dati ribu nego štap da peca… možda mu, samo, treba pomoći oko te prve ribe, da ustane i uhvati sledeću… da ojača, da se seti snage, da vidi da može, da oseti ribu koju je svojim rukama ulovio, da izadje iz položaja žrtve i bude pobednik, ribar sa ulovom tih par minuta dok je drži… treba to čoveku… al podići se, jednostavno, mora… nismo u mogućnosti da odustanemo i predamo meč, nema te opcije… i iskreno verujem, zaista verujem, da će nebo pomoći samo onome ko je čvrsto odlučio da pomogne sebi, ko je svakim svojim atomom prepoznao da nema drugu opciju nego da živi… onome ko je rešio, čvrsto rešio, biološki rešio, na ćelijskom nivou, u krvotoku, kao životinjica, da mora da ustane, da mora da se sa dna snažno odupre i izroni na površinu na vazduh, u dan, na sunce… naviše, napolje… i nema tog heroja koji nije prvo bio žrtva, makar jedan dan.
Žena preko puta mene od svojih pedesetak godina, nikada se nije udavala, izrazito pune gradje (neki bi to ružno rekli drugačije), obučena u garderobu zamišljenu da prekrije telo što više jer njegova vlasnica misli da nije za otkrivanje, kose vezane u rep, onako, da se sa njom nešto uradi, da ne smeta, živi sa majkom sa kojom se, naravno, ne slaže jer odavno nisu majka i mladunče nego dve ženke (u životinjskom svetu davno bi se rastale i krenule svojim putem)… opisuje mi vezu sa problematičnim likom, trenutno na lečenju od alkoholizma, čoveku bez zanimanja i prihoda, koji je „grub prema njoj ali nikad fizički, samo verbalno, ime te svoje trenutke besa“, koga se cela porodica odrekla, a i njena nje zbog veze sa njim, mire se, sastavljaju, trenutno su, kao, zajedno dok je on na lečenju od alkoholizma a ona mu šalje cigarete i novac, „al pomalo“, on je odande dobar, govori joj lepe reči, ona mu pomaže u životu, „dok se on ne snadje“… ona čiji je količnik inteligencije, precizno izmeren, IK=127 i koja je po pomoć došla u instituciju nakon velike količine lekova koja se, ne zna kako, našla u njenom organizmu kada je tri dana bila bez svesti i ne zna je li ih ona uzela posle svadje ili joj je on dao dajući joj sok… pametna žena, razgovor se lako vodi, ali izbegava kontakt očima, sve joj je jasno i stidi se svog ogoljenog života preda mnom… u toksičnoj je vezi, slažemo se nas dve, u kozavisničkom odnosu gde ona pomaže problematičnom čoveku.
Ali, nastranu sve što kao psiholog znam o toksičnim vezama… ljudski se pitam, da li je svaka loša veza koju neugledna sama žena od pedeset godina ima, u svetu gde su lepotice same ili u lošim vezama, toksična ili je samo nekakva loša veza… nešto što najviše i jedino liči na ljubav u njenom samotarskom, kuća-posao, životu sa majkom od osamdeset godina koja bi da je njena ćerka negde s nekim srećna i udata … da li bi ona, da ju je poželeo bolji, izabrala ovakvog čoveka, da li bi htela njega da je još neko stajao u redu ispred njenih vrata, da li ona bira toksične partnere ili samo bira nekog partnera da ne bude sama… kao što neki fakulteti nemaju prijemne ispite već prime svakog ko hoće da studira ili firme kojima se jedan čovek javi na posao prime njega… i niko tu nije toksičan, prosto, zakon ponude i potražnje… da li ona možda ne želi nekog ko je sa njom loš nego samo želi da bude u paru… onako kao sav svet gledano očima neugledne izolovane žene iz samoće njene devojačke sobe koju je na sve načine, sem lokacijski, prerasla… da li samo želi da i ona ima nekog, da se grle, pričaju, pa ako se, uz to, malo i vređaju, ne mari… da li ona ne bira neurotično partnera nego samo bira nešto najpribližnije ljubavi što može da dohvati, da li samo ne želi da bude sama a nema boljeg… „kad nema kiše dobar je i grad“… grad u liku besposlenog zavisnika u zrelim godinama koji je tretira loše „ali ne fizički“ i vrlo kvalitetno uzima njen novac jer mu ga niko drugi ne daje a mora da puši.
Treba biti milostiv u postavljanju dijagnoza i etiketa… Ponekad se samo radi o tome da su ljudi, jednostavno, sami preko mere koju mogu da podnesu ma kako to psiholozi zvali.
I ma šta mi činili, koliko se god upinjali, radili na sebi spolja i iznutra, savetovali se sa pametnijima, čitali knjige, učili se samopouzdanju, socijalnim veštinama, veštinama šminkanja, lepog oblačenja, ispravnog hoda, prikrivanja mana – naglašavanja vrlina… i ma kako se posvećeno učili zavodjenju, flertu, privlačenju pažnje i održanju iste…. i nema veze koliko dobro vladali ljubavnim tehnikama i majstorijama, umećem ljubavi prema sebi i drugima, postavljanjem granica, držanjem svoje strane, asertivnom komunikacijom… i ma koliko poznavali važnost masaže i relaksacije i mirišljavih ulja, brokatnih zavesa i svog tog ljubavnog mizanscena… ma kako dobro prepoznali kad reći „ne“, a kad reći „da“,… i ma koliko dugo pokušavali da budemo taman nekome, ni mali da nas ne vidi, ni veliki da ga zasenimo pa da se senke uplaši… ma koliko bismo da nekom stanemo na dlan ili u srce, u glavu ili dušu, čak.. ma koliko želeli nekoga i bili uvereni da je on taj – on to sigurno nije nama ako mi nismo njemu i to je sva istina… i nikada ne možemo biti pravi pogrešnom i onaj koji je za nas dobar je medju onima kojima smo dobri mi… možda ne prvi, ni drugi, ali neki od njih … i stvar je u tome da je medju onima koji biraju nas onaj koga bi trebalo da izaberemo mi… i da je to sa leptirićima što evoluiraju u stršljene ako duže lete, to gubljenje daha, odsecanje nogu, bol, strast, pa opet bol, razvojna faza na našem putu do pronalaska ljubavi, a nikako krajnja destinacija i da je mir, spokoj, sigurnost i smeti zaspati u nečijem naručju sva mudrost uspešnih veza emocionalno zrelih ljudi kojima zavidimo.
Svaku devojku, ženu, muškarca koji se žali na agresivnu prirodu, neveru, ljubomoru, lenjost, emocionalnu nedostupnost partnera, poželim da pitam ” zašto njima tako celovitim, dovršenim, osvešćenim treba takav partner, sa kojim delom njih takav čovek vibrira, kojem je nevidljivom delu njih takav partner pravi kad onom svesnom nije, ko je u njima izabrao njega… zašto se njime bave, zašto njega žele, zašto bi da ga poprave kad sami, bez da im iko kaže, znaju da je to Sizifov posao i da tu sreće nema… zašto tako svesni toga, da taj neko ne može biti sa njima na način koji im je potreban, ne mogu da ga prosto puste da ode i svojom prirodom pravi problem nekom drugom… zašto im tako osvešćenima treba taj neko neosvešćen da ga osveste, pripitome, zašto biraju svoju glavobolju… zašto im treba besan, neveran… koja je njihova nevidljiva slabost?” Šta je to u ljudima što čini da na povlačenje i hladnoću odgovaraju približavanjem i sa više topline očekujući da će nešto što ne radi raditi ako ga pojačaju na maksimum? Tako samo uče loše da budu još gori, njima i svakom posle njih.
Velike se odluke ne donose dok smo na dnu… jedina ispravna odluka koju sa dna možemo da donesemo je da što pre izadjemo na površinu… tek onda kad jednom izadjemo van i kad se oči priviknu na svetlo možemo da odlučimo kako i kuda dalje… jer sa dna je drugačija perspektiva, dole su vladala druga pravila i mi smo bili ljudi sa dna… koliko smo morali da se promenimo da bismo tamo opstali shvatićemo tek sa protokom vremena provedenog na svetlu… kriza koja dugo traje, loše okolnosti, teški odnosi, bolesti, gubici neosetno nas, ali duboko, menjaju i tek kad sve prodje i bude daleko iza nas, kada čovek sa dna kakav smo bili nije više taj koji posmatra i odlučuje, kad se klatno izmešteno u jednu stranu zaklati isto tako snažno u drugu i polako se smiri do nultog položaja, ali nultog koji pamti izmeštanje, razumećemo gde smo, šta smo i ko smo bili, šta smo iz toga naučili i šta nam valja činiti, kojim se putem zaputiti… tek kad se mulj slegne razbistri se voda i tek kad dugo bude bila bistra znaćemo da smo preživeli, da smo ozdravili i da sad možemo pametno da biramo.
Svako treba da ima bar jednog prijatelja da ga zaustavi kad krene da se urušava… jednog oštrog, direktnog, jasnog i izričitog, brutalnog, grubog na jeziku da mu ne dozvoli da pravi od sebe tragičan lik… da mu ne dozvoli da plače pred publikom dok mu nos slinavi ili joj se šminka razmazuje po licu… da ga skloni s pozornice gde naglas cvileći liže svoju ranjenu šapu jer se šapa liže u tišini… da mu kaže "reci meni to što imaš i opet mi reci i opet, sve dok ne kažeš sve što imaš i prestane da te toliko boli"… prijatelja da ga skloni pijanog s ulice kad pada jer sutra je novi dan i sutra neće biti pijan, a ljudi će ga videti pijanog i zauvek zapamtiti, smejaće se ljudi… svako treba da ima prijatelja da mu kaže da nikome ne šalje u noćnim trenucima svoje gole slike niti ikakve slike kojih bi se stideo da ih vidi na bilbordu sutra u gradu, na najprometnijoj raskrsnici… da mu kaže da se skloni kad je ustalasan, da miruje, da ćuti, da ga nema, da nestane jer će se u svemu što kaže videti koliko mu je loše, a ničija tuga nije javno dobro i nije za svačije oči… tuga je diskretna kategorija… intimne se stvari ne zovu intimne zato što su javne nego zato što nisu… svako treba da ima prijatelja, jednog bar, da ga povuče za koleno ispod stola kad krene da priča nesuvisle stvari i da se sramoti… da mu kaže da se ne izlaže pogledima takav nikakav jer mu ne priliči… da se ne bruka kao galeb, koji, iako perfektan letač, nije neki šetač, pa groteskno izgleda kad ne leti nego šeta po palubi jer se mornari igraju s njim, jer mu se rugaju, neki prost i dokon svet koji nikad nije leteo, zavidan letačima, koji je jedva je dočekao pad nekog ko jeste jer „šta mu sad vredi – gori je od nas“… svako treba da ima pored sebe nekog ravnog sebi ili većeg od sebe koji nije obožavalac i ulizica već prijatelj, jer samo takvi imaju moć da vide, da kažu i da ih se čuje… svako treba da ima prijatelja da mu kaže „ne luduj, smiri se, ne radi to sebi, ne zabavljaj ljude svojom mukom“… svako treba da ima nekog ko će da mu, kao Elizabet Tejlor sebi, kaže: „ Sipaj sebi piće, stavi karmin i saberi se!”
Priča mi jedan čovek, inače naočit, pametan, uspešan muškarac kako želi za sebe istu takvu kvalitetnu ženu koja je uz to partner u pravom smislu reči: sagovornik, topla, podržavajuća, razumna, a kako uvek završi u vezama sa “čudakinjama” i kako se posle takvih iksustava za glavu hvata i pita zašto mu se to dogadja, gde je pogrešio, gde i dalje greši… čini mi se da je jedan deo razloga za to što mu se dešava poznata priča o polaritetima gde se, nekako, prirodno, kao u fizici, privlače različitosti… jednom treba razum, onom drugom razum preliva… besnom treba mir, mirnom treba nemir… jedan je iskusan, drugi mlad… jedan bi da priča, drugi bi da sluša… jedan kontroliše, drugi bi da ga kontrolišu… jedan je mama, drugi je sin… sadista i mazohista, ljubomoran i preljubnik, dugačak je niz… drugi deo odgovora tiče se proste činjenice da biramo ono što nam treba dok pričamo, čak verujemo, da nam treba nešto drugo… na svakom stepenu svog razvoja, na svakoj tački do koje smo došli biramo nešto sa čim smo u tom trenutku kompatibilni… biramo golu strast, biramo odsustvo ljubavi, biramo lažne ili prazne odnose jer za drugo u tom trenutku nismo ma kako sebi laskali da jesmo… naši izbori su naši, i naša su slika, i ono su što mi jesmo i sa čim vibriramo ma koji da je razlog: čuvena „emocionalna nedostupnost“, strah da se stvarno voli i možda bude povredjen, potreba da u odnosu budemo dominantni i neranjivi a čini nam se da nam inferioran partner to daje… kako god bilo, kada zaista prerastemo neko svoje stanje, kada zaista, duboko u sebi prerastemo neke modele pa i neke ljude, mi više nećemo moći, čak iako smo to svesno izabrali, da budemo sa njima… prosto, nećemo moći… i nećemo ulaziti u takve odnose ili ćemo ih odmah prekidati bilo da smo ih prerasli, bilo da im nismo dorasli… ni da steže, ni da spada, kao košulja, kao haljina… nećemo moći drugačije, prosto, nećemo… i biće nam muka od te slike tu, sa tim čovekom, sa tom ženom, od nas u tome, od laži koju lažemo.
Tamo smo dokle smo stigli, sa svim posledicama koje smo tako birajući izabrali… i one su, ma kako nam bolne bile, ono što nam je prirodnije da nosimo nego da smo izabrali ono drugo što, navodno, želimo… lakše nam je da budemo sa lakomislenim, besnim, nerazumnim, površnim nego da zaronimo u neke oči stvarno i pogledamo se zaista, izgubimo se u nekom plavetnilu ili crnilu… nije to šala, ozbiljne su to stvari… zato ih ne biramo… lakše je da se žalimo na zlu sudbinu koja nam u život šalje „idiote“ koje smo tako poslane mi primili, a mogli smo lepo da ih vratimo kao što se vraća pošiljka koja nije za nas… nismo ih vratili nego primili i zadržali… mesec, dva, godinu, pet, dete, dva deteta, kuća, kumovi i sve redom.
Kad nešto prerastemo ne možemo više ni dan da budemo tu i to je sva istina o serijskim lošim izborima… hrane se sa istog mesta, sa istog izvora vodu piju i kad taj izvor presuši, kad čovek sazri za nešto drugo, kad mu to drugo bude prirodno tada će prirodno birati drugačije i to neće čak ni biti izbor… on, takav, nov, prosto, neće moći drugačije sve i da hoće.
Ima ona poslovica da su “dobar čovek i budala braća“… ona je izraz narodne mudrosti (čitaj: iskustva) koja se odnosi na posledice bliskog kontakta dobrog čoveka sa lošim, odsustva zdrave samozaštite i propustljivosti i žrtvovanja sopstvenih granica, koje se dobrom čoveku dese kada on, u želji da pomogne, u sebe kontejnira veliki deo demona iz duše loših ljudi koji potom poharaju i nastane njegov dom jer im je on sam širom otvorio vrata i pustio ih unutra… u redu je razumeti bol drugih ljudi i razumeti zašto su takvi kakvi su, ali isto tako treba biti svestan štete koju vam oni mogu napraviti u bliskim odnosima kada im pridjete čista srca, bez zaštitne opreme, a ušli ste u oganj… to što mislite da ih razumete nikako ne treba da znači da stvarno do kraja razumete njihove motive i da ih treba da stavite ispred sebe na svojoj rodjenoj listi prioriteta… to nije sebično već zaštitno i razumno ponašanje… dobri, stari oprez nikog nije ubio, odsustvo opreza jeste… pitajte minere… ne treba im dopustiti da vas otruju svojim štetnim navikama, svojim destruktivnim obrascima koje prisilno ponavljaju u odnosima… jedno je razumeti, a drugo, u ime razumevanja, dopustiti nekom da vam radi ono što najbolje zna: da uništava i prlja sve dobro na koje naidje, u bilo kojoj formi, kao što kofa blatnjave vode zagadi litre čiste, pijaće… tako od spasioca postajete žrtva koja neće znati kako joj se desilo da izvuče deblji kraj, a “radila je sve dobro, sve je razumela i davala šta niko nije“, i kako joj se i u kojoj tački desilo da iz najbolje namere, ljubavi i mekog srca (i manjka opreza) završi kao „budalin brat“.
Poznajem ženu koja uredno, nepozvana, odlazi u posetu kod svakog teško bolesnog poznanika koji mesecima leži… koja isto tako uredno odlazi na svaku sahranu da izjavi saučešće ožalošćenom s kojim jedva da i govori… i rekao bi neko kako je to vrlina da nije reč o ženi sa kojom ti isti ljudi nisu mogli da podele ništa lepo što im se u životu dešavalo, ni rodjenje, ni unapredjenje, nikakav uspeh, ali je zato nepogrešivo dolazila da, pod maskom brige i saučestvovanja, svedoči padu i nesreći što je privilegija i obaveza samo najbližih, onih sa kojima se prethodno delila sreća i uspeh… najteži trenuci su samo za one koji te vole… ili te bar ne mrze… ako nisi bio u stanju da budeš uz čoveka kad slavi ne treba da nepozvan dolaziš onda kada bi da sakrije lice umazano suzama, iskrivljeno od bola, poravnjano od tuge… nije u redu da dodješ onda kada ne mogu da ti kažu šta ćeš ti ovde, kada ne mogu da te oteraju, a celo njihovo biće vrišti, celo njihovo biće urla za potrebom da u intimnom krugu samo prežive nevolju koja ih je snašla.
Voajeri nesreće… predatori koji namirišu krv… oni koji se skupe da gledaju udes, da svedoče smrti, nemoći, bolesti… ljudi koje ne možeš oterati, od kojih ne možeš pobeći jer si svojim jadom zabavljen i jer bi to bilo ružno, jer – eto, došli su… ali, došli da svedoče nečemu što ne želi svedoke, trenucima kada bi čovek koga nemilosrdno posmatraju samo želeo da nestane, da bude nevidljiv, da sakrije lice u neko drago rame ili vrat i da se, kao čovek koji na to ima puno pravo, pošteno raspadne na hiljadu delova bez očiju koje ga radoznalo gledaju.
Velike se nesreće samo sa bliskima dele.
Jednog sam avgusta, nakon što sam izašla iz vode, na prelepom ostrvu gde sam odmarala, pitala meštanina šta može biti životinja koja je plivala pored mene… opisala sam je kao dugačku, tanku, zelenu, vijugavo se kretala, pola metra dugačka, ličila je na zmiju… čovek se nasmejao i rekao “ličila je, jer je zmija, morska zmija, ima ih puno ovde”… nije mi se dopao njegov odgovor, želela sam da je sve u vezi ovog ostrva, ovog avgusta, ovog sunca i vode bajkovito… nije mi se dopadala ružna istina da sa mnom, pored mene, u svemu uživaju i druga stvorenja kojima je to prirodno stanište, pogotovo ne ona stvorenja kojih se bojim… previdela sam sve što sam o zmijama znala, previdela sam čak i svest o tome da mi životinja “liči na zmiju”, isključila sam razum jer sam htela bajku, da uživam bez briga, bez ikakve pomisli koja me plaši, odlučila sam da ne vidim zmiju u zmiji.
… koliko često ne želimo da saberemo dva i dva, koliko često ne želimo da vidimo očigledno, koliko često je najviše što možemo da dozvolimo to da nešto “liči na nešto”… jer jeste… i ne vidimo da je neko ko ne drži obećanja lažov, ko pije svakog dana alkoholičar, ko izgleda emocionalno nedostupan upravo takav, ko se sa svima svadja agresivan, ko se ponaša kao preljubnik upravo to kako se ponaša… tražimo skriveni smisao u očiglednom, biramo predpostavke kad nam činjenice ne odgovaraju… reći će neko “ne mora da bude, tako samo izgleda, ko zna šta je unutra”… moguće, postoje statističke greške ali, ako čujete topot kopita u gradu verovatnije je da je konj nego zebra pobegla iz zoološkog vrta… treba tom topotu pristupiti očekujući konja a ne zebru… treba poći od toga da je neko/nešto onakvo kakvo izgleda jer je to lice odabrao da nosi (makar imao drugo negde ispod tog), ovo će nositi i sa vama… ako se usput, negde, ispostavi da je reč o zebri, odlično, to je bonus, ako vam zebra treba, ali, nemojte da kažete da niste upozoreni na vreme da su stvari i ljudi najverovatnije onakvi kakvi izgledaju a ne onakvi kakvi vi želite da budu.
© 2024 Tanjin Blog
